Danas ćemo pisati o Jovici koji je ostao sam sa bolesnim roditeljima. Brinuo je o njima neumorno svakog dana. Kako je to sve završilo možete da pročitate u nastavku članka.
Jovica V. iz Bileće predstavlja priču o čoveku koji je ostao veran svojoj porodici i svojim vrednostima, čak i kada mu je život priredio teške udarce. U trenutku kada su mu roditelji doživeli moždane udare, Jovica nije okrenuo leđa. Naprotiv, posvetio se njihovoj nezi s ljubavlju i pažnjom, kao pravi sin i čuvar. I dok je sestra, nezainteresovana za njihove patnje, iskoristila situaciju i preuzela svu porodičnu imovinu, Jovica je ostao sa onim što mu je bilo najvažnije – čistom savesti i posvećenošću roditeljima.
Iako su mu godine prošle u skromnosti i anonimnosti, bez braka i dece, Jovica je bio poznat po svojoj hrabrosti i posvećenosti. Kada su roditelji postali nemoćni, Jovica nije okrenuo leđa. Kupao ih je, hranio, vodio na lekarske preglede i brinuo se o njima u svim danima njihove nemoći. Bio je njihov oslonac, njihov zaštitnik, iako je sestra samo dolazila kada je trebalo podeliti imovinu. Ona je sve prepisala na sebe, opravdavajući se time da Jovica, kao neženja, nije imao potrebe za imanjem, iako je on bio jedini koji je ulagao u kuću i imanje.
Nažalost, ova vrsta nepravde nije retkost. Prema podacima Centra za socijalni rad Trebinje, sve više starijih ljudi u Hercegovini postaje žrtva porodičnih sukoba oko imovine, a najčešće su to oni koji su posvetili svoj život brizi o roditeljima, kao što je to bio slučaj sa Jovicom. On je bio živa slika te statistike – čovek koji je dao sve, a ostao bez ičega.
Nakon smrti roditelja, sestra nije dozvolila Jovi da ostane u porodičnom domu. Povukao se u staru pomoćnu zgradu, gde je živeo skromno, sa peći „smederevac“ i bez tekuće vode. Ali, čak i tada nije žalio. Njegove reči su bile: „Oni su me rodili, oni su me podigli. Red je bio da im se odužim.“
Iako je život u porodici bio prepun nepravde, Jovica nije odustao. Zajednica mu je pružila podršku kada mu je bilo najpotrebnije. Mještani su mu donosili drva i hranu, a crkva i opština su skupili novac za izgradnju montažne kuće. Jovica je postao omiljen i poštovan u svom kraju, a njegova posvećenost i ljubav prema roditeljima ostale su trajno urezane u sećanju zajednice.
- Slične priče nisu nepoznate ni u ostatku zemlje. Kako prenosi portal „Nezavisne novine“, sve više ljudi u RS-u ističe da je zajednica jedina prava sigurnost u starosti, jer porodica često zakaže kada je reč o brizi za starije i bolesne. Joviču je zajednica pomogla kada mu je bilo najpotrebnije, vraćajući mu dostojanstvo koje mu je sestra oduzela.
Sudbina je Jovici dala neočekivani obrt. Penzionisani doktor, kome je Jovica ranije pomogao, ostavio mu je malu kućicu u okolini Trebinja. Skromna, ali uredna kuća postala je njegov novi dom, a on je nastavio svoj život sa psom kojeg je udomio, koji mu je veran pratilac na svakom koraku.
U društvu koje često ceni moć i bogatstvo, ovakve priče nas podsećaju na to da prave vrednosti ne nestaju. Kao što piše „Glas Srpske“, primeri običnih ljudi koji u tišini nose tuđe terete ostaju u sećanju zajednice i prenose se kao lekcija budućim generacijama. Jovica je upravo takav primer – čovek koji je ostao sam, ali nikada nije bio zaboravljen.
Iako nije ostavio potomke, Jovica je ostavio nasleđe vrednije od svake imovine: nasleđe ljudskosti, časti i žrtve. Njegove reči odzvanjaju kao testament: „Možeš izgubiti kuću, pare, zemlju… ali ako izgubiš obraz – onda više nemaš ništa.“
Na kraju, sudbina mu je vratila ono najvažnije – dostojanstvo i mir. Njegova priča danas nije samo priča o jednom čoveku iz Bileće, već o snazi tihe dobrote, o tome da pravda, iako spora, ipak pronađe put.
- Posvećenost porodici uprkos nepravdi
- Zajednica pružila podršku Jovici
- Neočekivana pomoć od strane penzionisanog doktora
- Nasleđe ljudskosti, časti i žrtve koje Jovica ostavio
- Lekcija o tome što je prava vrednost u životu
